Ova stranica je prvenstveno namenjena mojim drugarima iz, kako se to kaže politički moderno, dijaspore. Oni su rasejani, uglavnom stručno, po Brazilu, Americi i Engleskoj, nikad zemlji proleterskoj, a ja žalim što se nisam rasejao kad je bilo vreme. Posledice tog nerasejanja trpim i danas. Sećam se da me je jedan drugar svojevremeno pitao:"Kako pametan Srbin razgovara sa glupim Srbinom?", a odgovor je, naravno, poznat: "Telefonom iz Amerike!".

Kad sam svojevremeno razgovarao sa svojim drugarom zašto nije otišao iz Srbije u Svet, rekao mi je:"Zbog paradajza! Nigde nema ovakav paradajz!" I sad obojica jedemo taj paradajz. Ovde. A sada znam da bismo jedan drugog gađali tim paradajzom, da nam je ova pamet tada bila. Bez obzira što u svakom komadu ima pola kila. Što veći, to više shvataš svoju grešku. Sad samo zamišljam, šta bi bilo da su u pitanju lubenice? Da li bismo umlatili jedan drugog, ako bismo se gađali bostanom?

Godinama sam skupljao "specijalne narodne umotvorine" i zabavljao društvo na žurkama čitajući ih. Zamišljao sam sebe kao Vuka koji će da se proslavi skupljajući ove "bisere", ali sam definitivno odustao kada sam video da takvog materijala u ovoj zemlji ima zaista previše.

Nemam nameru nikoga da povredim na bilo kakvoj osnovi: intelektualnoj, verskoj, nacionalnoj, rasnoj, bilo kakvoj. Sve je u funkciji osmeha - svojevremeno sam negde pročitao da svaki iskren, dubok smeh dodaje 10 minuta života!  

Za sve moje drugare i ovde i širom sveta, for auld lang syne!